Vredi se osvrnuti na njegov tekst, pre svega zato što nam vraća nešto što često izgubimo iz vida zbog dnevne vreve oko Nikolinih tripl-dablova. Vraća nam samog Nikolu.
Sombor koji govori umesto njega
Keown piše da je stigao u Sombor sa jasnom porukom koju je dobio iz tri izvora: ako želi da razgovara sa ljudima oko Jokića, Nikola ne sme biti u gradu. To nije ćud, nije ni strategija menadžmenta. To je nepisani dogovor Sombora. Nema autograma, nema fotografija, a pre svega nema prekidanja kada Nikola sa ženom i decom sedne u baštu, ili kad sa društvom u kafani polemiše oko toga ko će da plati račun. Kao što kaže Isidor Rudić, njegov prvi trener, „svi već imaju te fotografije“, uz odmahivanje rukom koje sve objašnjava.
Amerikanac pokušava da dočara kako to izgleda. Jokić nije tamo, a opet je svuda. Na teraci sladoledžinice Gojko, na Štrandu gde pliva u kanalu, na biciklu koji ga vodi od kuće do teretane, od teretane do hipodroma, od hipodroma do ćoška sa drugovima iz kraja. Nemanja Krstić, nekadašnji Nikolin saigrač iz Mege, Keownu objašnjava stvar na način koji zvuči upravo srpski: „Pitaš ga zašto ide u Sombor? Pa odgovoriće ti: a zašto ti ne objašnjavaš svaki svoj dan?“
Konji, šale i jedna suza koju na parketu niko nije video
Najupečatljivije stranice Keownovog teksta su one o konjima. Hipodrom Dream Catcher je Nikolin drugi parket, a možda i prvi kada je reč o emocijama. Tamo treba videti, prenosi Keown, onu suprotnost koja pravi čoveka: Jokić koji na pobedu u Denveru odgovara rečima „dobro, dobro, završili smo posao, možemo da idemo kući“, a koji na pobedu svog Demon Dell’Esta u Subotici prošlog leta istrča na stazu, zagrli konja i džokeja, zaplače, i poprska konja šampanjcem. Konja koga je uplašio više šampanjcem nego bilo kojom protivničkom linijom.
Ko razume Vojvodinu, razume zašto je to tako. Ali Keown je pametno pustio Nebojšu Vagića, Nikolinog kuma i kondicionog trenera, da to kaže umesto njega. „U košarci je disciplinovana zver, plaćeni ubica. Kod konja se leči.“ To je rečenica koju bi trebalo uramiti.
A ona druga, ona koja otkriva koliko je Nikola i dalje dečko koji se lako upeca, dolazi kroz Vagićevu omiljenu podvalu. Vagić, čovek koji je uz konje odrastao, dolazi u stalu i počinje da njuši. „Nešto je pogrešno ovde. Ne osećam konje. Miriše na parfem.“ Nikola pobesni. Zna da ga Vagić vara, ali ne može da ne padne. Svaki put iznova. To je taj čovek. Na parketu kralj, u štali dečak iz kraja kome se kum smeje.
Teren ispod murala
U dvorištu osnovne škole „Dositej Obradović“ nalazi se teren na kome Nikola i dalje igra tri na tri sa drugarima iz klinačkih dana, kad god leti dođe kući. Teren je nekada bio napukli asfalt. Sada je sintetika, pleksiglas, profesionalne konstrukcije, sve na Jokićev trošak. Iznad svega, četvorospratni mural sa njegovim likom i porukom „Ne boj se da velikim promašiš“.
Nemanja Pavkov, vlasnik autolimarske radnje gde Jokić provodi dobar deo leta gledajući kako se boji jedna od njegovih sulki, ispričao je Keownu detalj koji nikada ranije nismo čuli. Jokić je imao sedamnaest godina kad je otišao u Novi Sad, a potom i u Beograd, u Megu. Kada se posle nekoliko meseci vratio u Sombor i izašao na stari školski beton, drugovi su zanemeli. Nikola se pre utakmice istezao. Kod nas se, kao što zna svako ko je igrao u kraju, ne istezalo. Kod nas se izlazilo na teren, pljuvalo u šake, i krenulo.
„Brate, šta to radiš?“ pitao je Pavkov.
„Brate, moram da se istegnem. Stvarno pomaže.“
Pavkov priznaje, trinaest godina kasnije, da mu je tada prvi put sinulo da se nešto menja. Da taj klinac iz kraja ozbiljno razmišlja o tome koliko će dugo da igra. Sitnica o kojoj se sada priča kao o preokretu. Toliko je i potrebno, ponekad.
Godine u Megi i dan kad je Krstić izgubio 8:0
Keown je razgovarao i sa Krstićem i sa Nemanjom Dangubićem, njegovim saigračima iz Mege. Njihove anegdote su poklon za svakog ko voli košarku. Na jednom treningu u teretani kod pokojnog Dekija Milojevića, trener koji je voleo da spari neravnopravne parove postavio je sedamnaestogodišnjeg Nikolu protiv dve godine starijeg i već afirmisanog krila. Rezultat: 8:0 za Jokića. Krstić se trudi, Jokić uzima loptu i daje koš, uzima loptu i daje koš. Kad ga Deki pita zašto je rezultat takav, Krstić mora da prizna da još nije ni bio u napadu.
Tada ga Jokić, kaže Krstić, zagrli. Hteo je da ga uteši. „Nije to do tebe, brate, ovo ne može da se brani.“ I onda mu mirno objasni: „Ako staneš nisko i kreneš da me guraš, okrenuću se i baciti od table. Ako skočiš, napraviću jedan jak driblin i završiti nisko. Nemaš šta da uradiš.“ Krstić se danas smeje. Sedamnaest godina, a zna šta radi. Zna i zašto to radi.
Slična scena se dogodila i sa Ratkom Vardom, onda kad je Jokić u posti uradio nešto što je u našoj košarci pravi krimen u smislu protokola. Finta, dribling iza leđa, pa lopta kroz noge starijeg saigrača i poen. Varda je, kaže Keown pozivajući se na biografiju Majka Singera, reagovao laktom u usta, zbog kog je Nikola dobio nekoliko šavova. Kasnije su postali pobratimi. Tako je to kod nas.
„Spavao sam“
Jedan od najtačnijih pasusa u celom tekstu je onaj o noći drafta 2014. godine. Dangubić je ostao budan u Beogradu, jurio linkove po sajtovima. Video je kako na ekranu ide reklama za Taco Bell dok Mark Tejtum izlazi da saopšti da Denver uzima Jokića pod brojem 41. Trinaest izbora kasnije, Dangubić postaje izbor broj 54 Filadelfije. Ujutru zove Nikolu da mu čestita. Nikola, neko ko će za nekoliko godina postati najbolji izbor drafta ikad napravljen, odgovara: „Ja sam spavao.“
Ako jedna rečenica mora da opiše njegov odnos prema sopstvenoj slavi, onda je to ta.
Zašto Sombor ne pušta
Keown je, kao što je red, tražio odgovor na pitanje koje smo mi ovde davno prestali da postavljamo. Zašto se Jokić vraća? Vagić mu to objašnjava najlepše moguće. Živeo je i u Londonu, kaže, i tamo dan prođe dok trepneš. Ujutru u gužvu, osam do dvanaest sati rada, uveče opet sat putovanja, i nema dana. U Somboru jedan dan traje tri. Bazen, sauna, hladan tuš, ručak, Štrand, kafana uveče. „Ovde se život oseti stopostotno.“
Ta rečenica nije samo za Jokića. Ona objašnjava i zašto srpski sistem funkcioniše tamo gde ne bi trebalo. Zašto malo gradsko okruženje, u kome se trener zove ujak, u kome drugar iz razreda postane saigrač na reprezentaciji, proizvodi igrače koje svet onda pokušava da razume. Ta ideja, da se talenat gaji u kraju, a ne u laboratoriji, za nas nije nova. Ali je Amerikancu bila potrebna. Keown to priznaje i u podtekstu i u direktnim rečenicama. Selektor Pešić mu je rekao otprilike isto: „U Americi ne moraju telom na loptu, ovde moraju.“
Bake na pločniku
Priča se završava detaljem koji je morao biti izmišljen da je bilo ko drugi u pitanju. Keown prenosi sledeću scenu, ispričanu mu u Somboru. Jokić se biciklom kreće ka kući, pored starog stana u kom je odrastao. Na trotoaru grupa starih Somborki vraća se iz prodavnice, hoda polako, zauzima celu širinu pločnika. On ih prepoznaje, jednu posebno, Pavkovljevu baku. Usporava, javlja se tiho da ne bi uplašio nikog, i pita da li im nešto treba.
One odmahnu, zahvale se, i nastave. Kada se on već udaljio, jedna od njih, dirnuta susretom, govori drugima: „Ne mogu da verujem, to je Nikola. Maločas smo ga gledali na televiziji, a evo ga ovde.“
Pavkovljeva baka je, kaže Keown, samo slegnula ramenima.
„Pa šta je tu čudno? Nikola je uvek ovde. On je jedan od nas.“
Epilog
Keownov tekst nije senzacija. Nije ni neka velika teza. On je upravo ono što treba da bude: pažljiv portret čoveka koji se odbio od slave na način koji svetu nije lako da prihvati. Ima u njemu i nekoliko strana koje mi, kao srpski čitaoci, čitamo drugačije od američke publike. Pojavljuje se tema Novog Sada i tragedije na železničkoj stanici, uz pominjanje da je Nikolin ujak, Siniša Jokić, bio među uhapšenima u istrazi. Amerikanac to tretira kao deo konteksta, kao što je i red. Za nas je to otvorena rana, i priča koja teče dalje.
Ali tamo gde je Keown najbolji, a to je u scenama sa konjima, sa Pavkovom u limariji, sa Vagićem u štali, sa Krstićem u teretani Mege, njegov tekst radi ono što retko koji portret radi. Ne pokušava da objasni Jokića. Pušta Sombor da to uradi umesto njega. A Sombor, kao što znaju i oni koji tamo nikada nisu bili, govori tiho, bez uzvika i bez patetike. Samo onako, kao baka Pavkovljeva. Jedan od nas.
Dodaj komentar