Kako god gledali na završnicu tog turnira, Pešić je savezu dao i više nego što se od njega u startu tražilo. Proveo je reprezentaciju kroz čitav jedan ciklus: Evrobasket 2022, finale Svetskog prvenstva u Manili 2023, olimpijsku bronzu iz Pariza 2024. i Evrobasket 2025. u Rigi. Dve medalje na četiri turnira, olimpijski podijum i finale Mundobasketa, sve to u 76. godini života. Po svakom poštenom merilu, to je zaokružen mandat.
Savez se sada okreće mlađoj generaciji. Sa svojih 39 godina, Alimpijević je prvi relativno mladi selektor koga Srbija postavlja posle mnogo vremena, što odmah otvara dva pitanja.
Hoće li ovo imenovanje povući za sobom i smenu među igračima? Hoće li sastav izgledati bitno drugačije, posebno sada kada jezgro rođeno u prvoj polovini devedesetih ulazi u poslednje godine svoje najbolje forme?
Pošten odgovor glasi da potpuna rekonstrukcija još nije na stolu. Srbija nema dovoljno dubine u mlađoj generaciji da bi ceo tim mogao da se obnovi, a mnogi od etabliranih igrača i dalje igraju na visokom nivou. Reprezentaciji ne treba oštar rez sa Bogdanom Bogdanovićem, Vasilijem Mičićem ili Nikolom Milutinovom. Treba joj bolji balans između veterana i generacije koja dolazi za njima.
Pre nego što pređemo na to šta Alimpijević treba da uradi, vredi jasno reći šta je zapravo krenulo naopako.
Problemi koji nas prate godinama nisu nikakva misterija. Najjasnije su se pokazali protiv Italije 2022. i protiv Finske 2025, i svi su međusobno povezani: taktika, priprema i vođenje utakmice.
Na dva uzastopna Evrobasketa, Srbija je ispadala u istoj fazi, od rivala koji igraju na gotovo isti način. Italija u Berlinu i Finska u Rigi oslonile su se na petorku napolju, na veliki broj trojki po utakmici i na brze, jasne akcije koje napadaju mismečeve u odbrani.
Isti poraz, tri godine kasnije
Protiv Italije, Srbija je u drugoj četvrtini vodila sa četrnaest poena razlike. Onda je Marko Spisu u drugom poluvremenu ubacio 19 od svojih 22 poena, Italija je pogodila 16 od 38 trojki, a Srbija završila meč sa 16 izgubljenih lopti naspram sedam protivničkih. Jokićevih 32 poena i 13 skokova u porazu 86:94 otišlo je u prazno.
Tri godine kasnije u Rigi, Finska je došla sa sličnom šemom i još manjim strahopoštovanjem prema statusu favorita. Izvlačili su Jokića van reketa u gotovo svakom napadu, uhvatili 20 ofanzivnih skokova, a Elijas Valtonen je serijom trojki u finišu zatvorio meč. Lauri Markanen je završio sa 29 poena, Jokić sa 33, a sa parketa je izašla Srbija, sa porazom 86:92.
U oba meča matrica je bila ista. Srbija je bila talentovaniji tim. Nije bila spremniji tim, ni fleksibilniji. Čim su protivnici odvojili Jokića od reketa, napad se usporavao i sve više oslanjao na izolacije. Čim je rival počeo da pogađa trojke, Srbija nije imala odbrambeni odgovor koji negde drugde nije pravio novu rupu.
„Znali smo šta rade, dobro smo se pripremili, analizirali smo snimke, a oni su ipak uspeli da budu bolji i čvršći od nas“, rekao je Jokić posle poraza od Finske. Nikola Jović je bio još direktniji: tim jednostavno nije bio spreman od prvog minuta. Drugim rečima, nije bilo plana B.
U taj kontekst Alimpijević sada ulazi.
Zašto Alimpijević, i zašto sada
Njegov profil govori da je izabran upravo zbog ovih problema. U jednoj ranijoj etapi karijere, dok je vodio Crvenu zvezdu, postao je najmlađi glavni trener u istoriji Evrolige. Odveo je Fruti ekstra Bursaspor u finale Evrokupa 2022, gde je poražen od bolonjskog Virtusa. U Bešiktašu godinama sastavlja konkurentne ekipe sa skromnim budžetom u zahtevnoj ligi. Njegov trenerski potpis je agresivna odbrana, brz tempo i svič kroz sve pozicije u odbrani. To je prepoznatljivo moderan paket, i to je upravo ono što je Srbiji nedostajalo u poslednjim ispadanjima.
Nebojša Čović, predsednik saveza, nije krio logiku izbora. Razmatrano je šest ili sedam imena, kaže, a odluka je pala na pomlađivanje i dugoročnu stabilnost, uz Pešića koji ostaje u savetodavnoj ulozi i predloženi stručni savet oko novog selektora. Ugovor traje do Olimpijskih igara u Los Anđelesu 2028, sa rezultatskom klauzulom vezanom za plasman na Svetsko prvenstvo 2027. u Kataru. Ako Srbija ne prođe kvalifikacionu grupu, u kojoj su Turska, Bosna i Hercegovina i Letonija, ugovor može biti raskinut. Prvi prozor se otvara 24. novembra.
Ta klauzula nije formalnost. To je jasna Čovićeva poruka o tome šta savez očekuje, i do kada.
Jokićev problem
Taktika je jedna stvar. Uklapanje Nikole Jokića u moderan sistem je sasvim druga.
Dilema Srbije je ona sa kojom se pre ili kasnije suoči svaka reprezentacija koja ima pravu superzvezdu. Napad ne može da ide kroz Jokića u svakoj akciji, ne kada protivnici celu nedelju pripremaju kako da ga izvuku iz reketa i u isto vreme ga napadnu na drugoj strani. Ali napad ne može ni bez njega, jer je on najbolji centar-pasač na svetu i težište svega što Srbija radi dobro.
Odgovor koji Alimpijević treba da pronađe nije u smanjenju Jokićeve uloge. Leži u tome da mu se obezbedi više šutera pored koga će se kretati bez lopte, više akcija rano u napadu pre nego što se odbrana namesti, i više trenutaka u kojima je neko drugi kreator, a on taj koji završava akciju. Tripl-dabl koji je zabeležio u meču za bronzu u Parizu protiv Nemačke, sa 19 poena, 12 skokova, 11 asistencija i bez ijedne izgubljene lopte, dokaz je da on cveta u napadu u kome lopta kruži, a ne u onom koji čeka njega na laktu.
Tranzicija, ne revolucija
Tu se vraća pitanje sastava.
Bogdanović, koji se bliži sredini tridesetih i koji se oporavlja od pokidane zadnje lože, i dalje je emotivni kapiten. Mičić je i dalje plejmejker koji bi startovao u svakoj evropskoj reprezentaciji. Milutinov, Marko Gudurić, Aleksa Avramović i Ognjen Dobrić dali su Pešiću kičmu tima u Parizu, i niko od njih još nije spreman da ustupi mesto.
U isto vreme, Nikola Jović je već u 22. godini startni igrač Majamija. Filip Petrušev traži svoj pravi nivo u Evroligi, ali ima vremena. Tristan Vukčević je stigao u NBA ligu kroz Vašington. Nikola Topić je, kada je zdrav, najuzbudljiviji mladi plejmejker koga je program proizveo u poslednjih deset godina. Iza njih, Mega nastavlja da šalje igrače na NBA draft, još otkako niko van Beograda nije ni znao za taj klub.
To je tranzicija, nije revolucija, i to je posao koji je Alimpijević nasledio. Zadržati veterane u središtu priče, a mlađoj grupi dati ozbiljne minute u ozbiljnim utakmicama. Postaviti sistem koji je teže skautirati, jer se ne završava uvek kod Jokićevog lakta. Izgraditi odbranu koja može da izađe na kraj sa pet šutera na parketu, jer u savremenoj košarci gotovo svaki ozbiljan protivnik pokušava da postavi pet šutera na parket.
Mnogo je to za tri godine. Ali i posao za koji se Alimpijević, sudeći po njegovom klupskom radu, pripremao celu karijeru.
Škola nastavlja da radi
Srbija je već bila u sličnoj situaciji. Svaka generacija ovog programa prošla je kroz trenutak kada je stari model prestao da radi i kada je trebalo izgraditi nešto novo. Imena su se menjala. Škola nije. Nikolić, Žeravica, Ivković, Maljković, Obradović, Pešić, Kokoškov, a sada i Alimpijević, svi su proizvod iste trenerske tradicije koja je malu zemlju pretvorila u košarkašku civilizaciju.
Mlad selektor na klupi ne znači prekid te tradicije. Znači da tradicija i dalje radi.
Hoće li raditi dovoljno dobro da reši moderne Italije i Finske, pitanje je na koje će odgovoriti sledeće tri godine.
Dodaj komentar